Iz istog razloga iz kog nemamo Ustav. Imamo, ali znamo da to nije to. Institucije. Imamo, ali znamo da to nije to. Automobilsku industriju. Imamo, ali znamo da to nije to. Fudbal. Imamo, ali znamo da to nije to. Berzu. Imamo, ali znamo da to nije to. Vladavinu prava. Imamo, ali znamo da to nije to. Genetička i nanotehnološka istraživanja. Imamo, ali znamo da to nije to. Medijski javni servis. Imamo, ali znamo da to nije to. I da ne nabrajamo više. Isto važi i za umetnost: imamo, ali znamo da to nije to.
Ponovo pitam: zašto u našoj Srbiji - ovoj, danas - umetnost nije moguća? Odmah odgovaram: iz istog razloga iz kog u našoj Srbiji nije moguća ni politika. A to znači: zato što u našoj Srbiji moguće nije moguće. Jer i politika i umetnost su delatni i živi u domenu mogućeg. U našoj Srbiji nema mogućeg. U najboljem slučaju, moguć je eksces, izuzetak, incident, greška i propust u sistemu.
To da je moguće onemogućeno istovremeno znači i da je u našoj Srbiji sistemski omogućeno nemoguće. I zaista, svi smo se mnogo puta uverili: u Srbiji može ono što nigde ne može, ono što bi drugde bilo nezamislivo, nepojmljivo, dok istovremeno ne može ono što drugde i može i uobičajeno je i podrazumeva se.
U našoj Srbiji aktuelni vladajući poredak ima zadatak da po svaku cenu blokira i sabotira i onesposobi i zatre moć i važenje mogućeg. A zašto? Zašto da nema mogućeg? Zato što se jedino iz perspektive mogućeg ovo što nam se događa razotkriva kao beda, laž i poniženje.
Kako se postiže suspenzija mogućeg? Strateški, promovisanjem i demonstriranjem moći i važenja nemogućeg (npr: carstvo nebesko, a ne carstvo zemaljsko, ili: pravci razvoja sistema samoupravnog socijalizma, ili: i posle Tita Tito, ili: svi Srbi u jednoj državi, ili: Kosovo je Srbija). Prva pretpostavka poretka naše Srbije jeste: ako vlada nemoguće, ne vlada moguće. U strahovladi nemogućeg, moguće je izgubljeno, zaboravljeno, nedostupno, strano.
Tačnije, princip glasi: ako može da vlada nemoguće, ne može da vlada moguće. Princip se dosledno sprovodi: jedino što je moguće u našoj Srbiji mora biti isključivo nemoguće. Tako je bilo u socijalizmu, tako je bilo sa Miloševićem, tako je sad. Jedino to može. I sprovodi se po svaku cenu.
Strahovlada nemogućeg je, na taj način, vladavina radikalno mogućeg. Ali ovakav poredak je u tolikoj meri nasilan, traumatičan, nepodnošljiv, da ultimativno potvrđuje poraz mogućeg, čak i u takvom njegovom teorijski najekstremnijem vidu. Čime ipak uspešno dostiže svoju svrhu: praktično potiranje svakog traga bilo kakvom mogućem.
A gde nema mogućeg, nema slobode, nema dostojanstva, nema plemenitosti, nema budućnosti. Rezultat glasi: naša situacija je beznadna. Naša Srbija nema kud. Zato naša deca razmišljaju o bekstvu odavde čim stasaju. Zato se naša deca opiru rađanju. Naša deca neće našu Srbiju.
Nemoguće je nametnuto kao dominatna predstava. A dominantna predstava određuje dominantne društvene odnose i dominantno iskustvo i osećanje sveta, života, ljudi, vremena... U ovakvom okruženju - bez traga mogućeg - politika stalno zakazuje, predala se i pervertira u svoju suprotnost (u suprotnost bilo kakvom opštem i javnom interesu), jer više nema šta da radi, nema više ništa da kaže, nema više bilo šta bilo kome da ponudi i obeća, nema više o čemu da odlučuje, nema više čime da upravlja, nema kuda da vodi.
Strahovlada nemogućeg obezbeđuje savršenu kontrolu i pokornost. Umesto otpora neizbežnom, dešava se predaja izbežnom. Način uspostavljanja i reprodukovanja društvenih veza, kao i ličnog unutarja, u poretku nemogućeg pogoduje jedino porazu. I tako, mi u nemogućem živimo poraze, ali ništa ne preduzimamo, jer kad si u nemogućem, onda to baš tako i treba da bude.
U ovakvom okruženju, umetnost se povlači, čili, krije se, gubi se. Sad, kad u našoj Srbiji vlada zaborav i stranost mogućeg, sad kad je politici najpotrebnija. Jer umetnost je prvi i poslednji garant i čuvar domena mogućeg. Ovde, u našoj Srbiji, sećanja na moguće.
Komplementarnost i interoperabilnost politike i umetnosti ogleda se u više neizbežnih aspekata. Najopštije, jer se oboje tiču simboličkog poretka, upravljanja predstavama, osvajanja slobode, međuuslovljenosti imaginacije i odgovornosti. Umetnost konstituiše i razotkriva pretpostavke poretka, a politika manipuliše posledicama poretka.
Uže, ključna kategorija i u politici i u umetnosti zove se: reprezentacija. Reprezentacija kao predstavljanje i pripovedanje (umetnost), te reprezentacija kao zastupanje u odlučivanju (politika). Još jedna ključna zajednička kategorija je autolegitimacija: i umetnost i politika zasnivaju se na proizvođenju razloga sopstvenog važenja. Umetnost to čini u domenu privida estetske autonomije, a politika u domenu privida javne i pragmatičke neophodnosti i integrativnosti.
U čemu je još srodnost? I umetnost i politika tiču se transformacija obrazaca koji strukturiraju naše poimanje i slike sveta, zajednice, ljudske prirode. Srodni su po tome što ne znače ništa sami po sebi, nego svemu drugom daju značenje.
I zbog svega toga: umetnost koja zorno i ubedljivo demonstrira i performira moguće najpolitičkija je sila i resurs od svega što još nije protraćeno i devastirano u našoj Srbiji. U našoj Srbiji umetnost mora biti bez ostatka politička. U našoj Srbiji umetnost ili je politička ili je nema.
Umetnost mora da nas uštine gde smo najosetljiviji, tako da poplavi, do krvi. Moramo da se ugrizemo za jezik. Moramo da izvedemo salto mortale iako je zaštitna mreža odavno izmaknuta. Moramo da se suprotstavimo nemogućem. Moramo da porazimo poraz. To ima izgleda na uspeh, paradoksalno, upravo zato što izgleda da je nemoguće. U ovako tvrdom i neumitnom nemogućem, eto nama jednog uzorno nemogućeg zadatka, i to jedinog koji ima smisla.
Zadatak umetnosti u poretku nemogućeg: proseći koprenu nemogućeg, raskriliti i zaiskriti mogućim, iz čega sledi: reanimirati politiku elektro-šokovima i injekcijama adrenalina pravo u srce. A onda, sa tog najzad osvojenog, vaskrslog, zdravog mesta mogućeg, jedan po jedan, svako u onom što najbolje ume i do čega mu je naročito stalo, iz sve snage, zajedno: poraziti poraz.
Sreten Ugričić
Iz zbornika Fenomenologija duha palanke, Otkrovenje, 2008.
Нема коментара:
Постави коментар